Labunište, selo koje se nalazi na zapadu Severne Makedonije, na 14 km severno od Struge prema Debru. Na padinama planine Jablanice, koja se izdiže zapadno od sela. Nadmorska visina je 870 m. Mesto pripada istorijskoj oblasti Drimkol, a od davnina selo je nazivano „Malom Šumadijom“.
Istorije se pišu i prepravljaju, kako je to politici zgodno, a spomenici i dela velikih umetnika ostaju – kao neizbrisiv trag. I dokaz.
Na Orištu, više centra sela, nalazi se spomenik POGINULIM BORCIMA LABUNIŠTANIMA – 1914-1918
ZA SLOBODU I UJEDINJENJE
Đorđe D Cvetković čet. vojvoda 1905
Nikola T. Кovačević
Petar S. Кovačević
Ljubomir M. Marković
Trifun B. Marković
Serafim V. Marković
Lambra V. Stefanović
Andra V. Stefanović
Nikola Vasiljević
Spasoje N. Cvetković
Mihailo T. Spasić
Duko V. Sekulić
Lambra Trifunović
Vasa Anastasijević
Jovan Z. Nikolić
Anđelko C. Nastić
Iraklije Đ. Кuzmanović
Dimitrije N. Dimitrijević
Druga strana:
Poginuli 1914-1918.
Кasim Miftarović
Ahmed Elmazović
Treća strana:
Pop-Stojan Кrstić poginuo 1890. g.
Pop-Stavra Кrstić poginuo 1904. g.
Ovaj granitni starac ponosno stoji već stotinak godina, iako više niko na njega ne obraća pažnju. Svaka kap kiše, svaki zrak sunca, polako briše ova zaslužna imena. Samo je pitanje vremena, kada će on postati samo nečitljivi kamen.
Zato, bar ovde, neka ostane neki trag o tome. Gledajte i sećajte se ovih ljudi, ovih junaka. Neka im je večna slava i hvala!
I nisu to jedini stanovnici ovog mesta, koji su zaslužili da budu pomenuti. Mnogo je njih, rođenih u Labuništu, koji su zavredili da budu pomenuti:
- Cvetko Jovanović (Labuništa, 1862 — 1938.) bio je srpski preduzetnik i dobrotvor po kome je beogradsko naselje Cvetkova pijaca dobilo naziv.
- Anđelko Krstić, učitelj i pisac (Labuništa, 1871 – 1952.) – Pripovetke (knjiga prva, Beograd, 1932); Trajan (roman, Skoplje, 1932); Zatočnici (drama, 1937) — premijerno izvedena u skopskom narodnom pozorištu „Кralj Aleksandar I” 12. septembara 1937. godine; ripovetke (knjiga druga, Beograd, 1951); Sećanja (autobiografski zapisi), Institut za književnost, Beograd, 2000.
- Ilija Ilić (Labuništa, 1879 – 1942.) bio je solunski dobrovoljac i heroj iz Prvog svetskog rata, o kome je Politika pisala 4. aprila 1941. godine.
- Milisav Antonijević – Drimkolski (Labuništa, 1913— 2001.) bio je učitelj i prosvetni inspektor – Vatre sa Drimkola, pripovetke, 1956.; Međa smrti, roman, 1958.; Gnev, roman, 1963.; Iz jezera izronile munje, roman, 1979.;
I nisu jedini, nego neki od najznačajniji. Danas ih se retko ko seća, bez obzira na veličinu i značaj njihovih života i onoga što su ostavili za sobom.
Moj otac Božidar je rođen u Labuništu. I njegov otac. I otac njegovog oca. Dalje ne znam. Nije mi preneto. Nažalost. Pradeda Ilija Ilić, bio je solunski dobrovoljac. Nosilac nekoliko odlikovanja. Prešao je oko 10.000 kilometara peške i vozom i 14.000 km morima, da bi došao na Solunski front. A onda, sa XXI pešadijskim pukom Srpske vojske, ko zna koliko – da oteraju neprijatelja iz Otadžbine. Njegov sin, a moj deda – Serafim Ilić, stradao je u bugraskom zarobljeništvu, smrzle su mu se noga. Bolovao je od gangrene nogu i relativno mlad umro. Nikad se nije odrekao stare lične karte Kraljevine Jugoslavije i prezimena Ilić. Sebe je nazivao Srbenda Ilić.
Porodične kuće više nema… „Padnala je“, kažu. Porodične dokumentacije nema. Ilijinih dokumenata nema. Ilijinih odlikovanja nema. „Ne znaeme kade e“. Možda ih nema, ali, mi se sećamo da su bili, da su postojali. NEĆE biti obrisani… Labunište, selo koje sanjam…
P.S. Da, da ne zaboravim – naziv mesta nije Labuništa, a još manje Labunishta, već Labunište.
Labuniše – selo koje sanjam – spomenik na Orištu
Labuniše – selo koje sanjam – spomenik na Orištu
Labuniše – selo koje sanjam – spomenik na Orištu
Labuniše – selo koje sanjam – spomenik na Orištu
