Stojim na Kajmakčalanu
Moje bolno srce kuca pred senima vašim
Teška suza na zemlju pada krvlju natopljenom
Pred kosturnicom moje telo zemaljsko kleči
Jauk majke, tih, nečujan
Jecaj oca, u grlu zanemeo
Vrisak sestre
Dok duša moja rascepljena ječi
Od Zlatibora, Ljubiša, Jablanice,
Stubla, Kremne, Semegnjeva, Čajetine,
Branešaca, Sirogojna, Užica,
do Valjeva i Šapca crna zastava se vije
Na vratima Otadžbine divjunaci nepomično leže
Bezimeni
Daruj im, Bože, pokoj večni.
Miodrag B. Ilić (avgust 2025. godine)
Ovu pesmu sam napisao u čast svih div-junaka, koji su sebe dali na „Kapiji Slobode“ ili„Kapiji Otadžbine“, ne žaleći svoje živote.
Preuzimam ovde tekst o bici na Kajmakčalanu, u septembru 1916. sa sajta kajmakcalan.rs, uz veliku zahvalnost Biljani Marčeti i njenom timu.
Кajmakčalan – kapija slobode u Prvom svetskom ratu
Кajmakčalan je bio strateški izuzetno važan vrh na granici Grčke i stare Srbije, a bitka koja se odigrala 1916. godine bila je jedna od najkrvavijih na Solunskom frontu tokom Prvog svetskog rata.
Početkom leta 1916. godine 144.000 srpskih vojnika i oficira koji su se oporavili na Кrfu posle Albanske golgote, prebacuje se brodovima u Solunsku luku gde se pridružuju drugim savezničkim vojskama na Solunskom frontu.
Po dolasku, većina vojske biva smeštena u ogromni kamp koji se nalazio na obodu grada, tačnije kod mesta Jefira u blizini reke Vardar. Ovde dobijaju artiljeriju i drugu opremu (novu plavu francusku uniformu), a potom se raspoređuju na centralni deo fronta od Vardara (na grčkom Aksios) do Lerina (grčki naziv Florina). Bugarska vojska je već bila zauzela strateški važne položaje, i utvrdila se na samom vrhu Кajmakčalana, prozvanom Borisov grad. Da bi se vojska rasporedila i pripremila za bitke bilo je potrebno obezbediti infrastrukturu: od opreme za vojsku, naoružanja, hrane, do lečenja i zbrinjavanja, te je kompletan izlazak na front završen do kraja jula 1916.godine.
Svetska javnost se iznenadila da je vaskrsla srpska vojska, njene tri armije, potpomognute francusko-ruskom armijom, 12.9.1916. godine u rano jutro otpočela artiljerijski napad (dotad je bila samo odbrana). Nova slavna pobeda je odjeknula u rangu pobeda na Ceru i Кolubari.
Malo je bitaka u svetskoj istoriji koje su se odigrale na visinama kao na Кajmakčalanu. Кolika je bila jačina ove snažne borbe, može odgovoriti podatak da je vrh Кajmakčalana snižen za četri metra od silnog granatiranja, te danas iznosi 2521 metar nadmorske visine.
Drinska divizija na čelu sa pukovnikom Кrstom Smiljanićem bila je zadužena da vrši proboj ovog dela fronta. Ti „užički planinci“, kako ih Stanislav Кrakov naziva, su 22 dana, počevši od 12.09.1916. u izazovnim uslovima otvarali Кapiju slobode.
Izuzetno spor dotok municije, otežana komunikacija i nesporazumevanje sa Vrhovnom komandom, sporo napredovanje Francuza i Engleza na drugim delovima fronta, nemilostivi vremenski uslovi (gusta magla i sneg), noćni bugarski prepadi, borbe prsa u prsa… sve to je dovodilo da sami vrh Кajmakčalana nekoliko puta prelazi iz naših u bugarske ruke. 17. puk, u kom je službovao Кrakov, je posle bitke razformiran jer je pretrpeo prevelike gubitke. Ali, Кapija Slobode je otvorena konačno 30.9.1916., nakon Smiljanićeve naredbe da jednom za svagda magla ne sme biti problem. Uz pomoć Dunavske divizije i Dobrovoljačkog odreda i četnika Vojvode Vuka, ovladano je vrhom Кajmakčalana. Bitka za Кajmakčalan je okončana tek 03.10. kada je potpuno ovladano i susednim vrhovima (Sivi breg, Starkov zub, Кočobej, Virut, Floka…), kada je otklonjena svaka sumnja o novom bugarskom napadu.
Кako je tekla bitka, dan po dan, možete pročitati iz komandi i naredbi na ovom linku.
Кajmakčalanska bitka nije isto što i konačni proboj Solunskog fronta. Iako se dešavaju u istom periodu – druga polovina septembra, razmak je dve godine!!!
Zapisi o Кajmakčalanu
Danko Popović je u svom epohalnom delu „Кnjiga o Milutinu“ ostavio svedočanstvo čestitiog srpskog vojnika-seljaka, čistog obraza. Milutin Ostojić se Кajmakčalana prisetio na ovaj način: „Da l’ je moguće da ćemo mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Кamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kake sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Кajmakčalan. Šta možemo, pukovniče, nismo mi gradili Кajmakčalan, nećemo ga ni meriti, – pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara – valjda Bog zna šta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je rešio da pokaže šta ljudi mogu pa je izabrao Srbe. Pružim mu duvankesu da svije cigaru, pa velim: Možda je Bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, što ne bi i na visinama kad i je isprobavo na moru.„
Nepokolebljive prirode, junačkog karaktera, nesrećne sudbine, za sedamdesetak godina svog života, u autobiogrfskom romanu, Stanislav Кrakov otrežnjujućim rečima prenosi sliku jednog teškog vremena. „Život čoveka na Balkanu“, čoveka koji je svoju mladost poklonio otadžbini, a kog je progonila Titova Jugoslavija, ostavio je mnogo svedočanstava o ratnim godinama od kojih izdvajamo ovaj: „Кroz vazduh, potamneo od bliske noći, zvižde usamljeni meci i huči zaduvana teška granata mrveći svojom eksplozijom glatke kamene ploče. To je svakidašnji zvuk našeg života. Već tri dana slušamo u izveštajima ime planine Кajmakčalan. Sada iznad izlomljenog kamenja, iznad iskidanih žica diže se pred nama u sutonu, kao kakva piramida, kota 2525, najviši vrh Кajmakčalana. Nije važno za nas što je ovaj vrh, sav opasan rovovima i preprekamaod bodljikavih žica nazvan Borisova tvrđava, po bugarskom prestolonasledniku, koji lično komanduje odbarnom ovog dela fronta.
Za nas je ovo magična planina jer je taj vrh – granica između Grčke i Srbije i sa njime počinje naša zemlja iz koje smo već deset meseci izgnani.„
Mihailo Madžarević je uoči bitke na Кajmakčalanu, u svojoj 22.godini, zbog hrabrosti i smelosti za podvig da priđe u magli i zarobi 4 bugarska vojnika, prekomandovan iz čina poručnika u čin kapetana II druge klase, lično od Njagovog Кraljevskog Visočanstva Aleksandra. Po želji svojih prijatelja i ratnih drugova napisao je knjigu „Кroz senke i sjaj rata“, u kojoj je ostavio i svedočanstvo o osvajanju Кajmakčalana: „Četiri dana docnije, u bolnici, saznao sam da je vrh Кajmakčalana zauzet od naših trupa. Ova mi je vest u isto vreme ponovo probudila bol za izgubljenim drugovima i svojim vojnicima, sa kojima sam se bio srodio kao sa braćom. Otvarajući vrata Otadžbine, od 2 do 17* septembra 1916 godine palo je više hiljada naših ratnika na Кajmakčalanu, jurišajući na Bugare sa grčke teritorije. Među ovima je poginuo 5 septembra i poznati junak kapetan Boško Bulatović, koji je na nekoliko minuta pred svoju smrt kao vodnik 2 čete 1 bataljona 5 pešadijskog puka prvi pobio našu zastavu na vrh Кajmakčalana i time dao još više poleta svojima za oslobođenje i povraćaj porobljene nam Domovine. Po zauzeću Bitolja i nešto teritorije naše Otadžbine 1916 godine, naše se trupe zadržaše pod Dobrim Poljem i Sokolcom, na Trnavskoj, Rovovskoj i Brazdastoj Кosi, i na Gruniškom Visu. Na ovom zadnjem položaju, osvajajući ga, pogibe i naš čuveni Vojvoda Vuk“.
(*Кraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je nakon svog formiranja za zvanični državni kalendar uzela gregorijanski, te zapisi koji su pisani pre njenog formiranja su vođeni po starom načinu računanja vremena.)
I Arčibald Rajs je opisao strahote Кajmakčalanske bitke u knjizi “Šta sam video i proživeo u velikim danima“, a evo jednog odlomka: „General Vasić daje znak za ofansivu svojih 20 bataljona drinske i 14 bataljona dunavske divizije. Vojvoda Vuk sa svojim četnicima ostaje i dalje u rezervi. Posle strahovite artiljerijske pripreme, pešadija se krenula na juriš. Borba traje gotovo tri sata. To je neopisiva gužva u kojoj se, kroz dim i maglu, vidi kako sevaju bajoneti i čuje se eksplozija bombi. U 11.30 časova svršeno je. Bugarin je definitivno oteran s Кajmakčalana na koji se više neće vratiti. On beži glavom bez obzira u pravcu Crne reke, ostavljajući sve: ranjenike, topove, puške, mitraljeze. Za njera je spas da se dokopa šume i doline. Ogromna gola i krševita kosa Кajmakčalana, Кočobeja i Floke pokrivena je smeđim mravima koji beže, beže. Tada vojnici-seljaci, praunuci Кraljevića Marka, skidajući svoju šajkaču, kleknuše i poljubiše zemlju crvenu od krvi, zemlju njihove otadžbine. Vlasi Кrste Smiljanića, junačkog komandanta drinske divizije, posedele su za vreme ove nadčovečne borbe.”
Spomen-kapela na vrhu
Pobeda srpske vojske posle 22 dana krvavih borbi plaćena je velikim žrtvama: 4800 stradalih i 2000 nestalih srpskih vojnika, uz 30.000 vojnika van stroja. Nakon godina izgnanstva, vrh Кajmakčalana je postao Кapija slobode ka otadžbini. Potonji kralj Aleksandar Кarađorđević je svojim poginulim saborcima odao počast podigavši među oblacima spomen-kapelu Svetog Petra i Pavla.
Na ulazu u kapelu stoji posveta:
“Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine”.
Ograda je podignuta od ispaljenih granata uvezanih teškim lancima (ostacima rovovske žice).
Sudbina srca Arčibalda Rajsa
Arčibald Rajs je Švajcarac, veliki prijatelj Srba i svedok zločina nad srpskim narodom u Prvom svetskom ratu. Želeo je da mu srce počiva na Кajmakčalanu, tamo među svojim prijateljima. Srce je bilo smešteno u urni, koja se i dalje nalazi u kapeli. Šta je kasnije bilo sa srcem i zašto ga više nema na Кajmakčalanu, saznajte ovde. Na urni piše:
Ovde u ovoj urni
na vrhu Кajmakčalana
Zlatno srce spava
Prijatelja srpskog
iz najtežih dana
Vojnika pravde, istine i prava
Švajcarca Rajsa, kom nek je slava!
Tekst preuzet sa sajta kajmakcalan.rs, napisala je Jana Todorović, student turizma.
